Ambliopija se definiše kao smanjena oštrina vida bez nekog očiglednog razloga. To je oboljenje kod kog mozak isključuje jedno oko zbog toga što sa dva oka stižu protivrečne ili nejednake informacije. Nedavno se smatralo i da je ambliopija senzorna adaptacija strabizmu, oboljenju gde jedno oko gleda u drugačijem pravcu. Ambliopija je etiketa koja se često lepi širokom dijapazonu očnih oboljenja koja podrazumevaju neku razliku između očiju. Tehnički, ako oba oka šalju vidne informacije, onda se to oboljenje naziva anizometropija – razlika u oštrini vida između očiju. To je slučaj kod mnogih ljudi.

Ambliopija može da se razvije iz većeg broja razloga, kao što su:

Ambliopija usled devijacije jednog oka
Može da se razvije kod dece mlađe od 3 godine ako je jedno oko devijantno (iskreće se na unutra ili spolja) kao kod strabizma. Ako se ne leči, može da se razvije izrazito slabljenje oštrine vida u roku od svega nekoliko nedelja.

Defokusirano oko
Kad je jedno oko izrazito kratkovido pa su slike mutne na svim udaljenostima, verovatno će se razviti ambliopija. Kod odraslih osoba, ako je jedno oko izrazito kratkovido i pored nošenja korektivnih sočiva, može da se razvije ambliopija ukoliko ne započnu trening vida. Jednostavno, polako dolazi do pogoršanja i progresivno dobijate sve jača i jača sočiva.

Lenjo oko
Ambliopija može da se razvije za svega nedelju dana usled pokrivenosti jednog oka tokom celog dana, u ranim fazama razvoja vida kod male dece. Lečenje po izboru lekara je pokrivanje dobrog oka, što je tokom godina dopunjeno aktivnom stimulacijom oka pomoću električnih i hemijskih stimulansa. Strategija koja se primenjuje je potpuno zaklanjanje, bez ikakve svetlosti. Na primer pomoću flastera koji se stavljaju na kožu. Mogu da se koriste neprozirna crna kontaktna sočiva, mutno staklo i drugi filteri. Potpuno zaklanjanje dobro oka se smatra delotvornijim od pokrivanja samo na određeno vreme.

Ambliopija se leči u detinjstvu i retko se javlja posle osme godine. Opšte prihvaćena praksa je da se zakloni dobro oko onoliko nedelja koliko je dete staro. Ako je prisutan i strabizam, često se vrši hirurška zamena očnih mišića u pokušaju da se oko ojača, tako da se oba oka kreću zajedno, radi boljeg estetskog izgleda. U jednoj studiji, koju su sproveli Votson i ostali 1985, poređenjem efekata zaklanjanja non-stop i na određeno vreme, došlo se do toga da 23% pacijenata nije pokazalo nikakav napredak uprkos veoma adekvatnom i energičnom lečenju. Razgovarao sam sa mnogo ljudi koji su se u detinjstvu lečili na ovaj način.

Svi oni su mi rekli da su mrzeli da nose povez i da im ionako nije mnogo pomogao. Ovo ne znači da povezi za oči ne deluju. Deluju, ali je stopa uspešnosti obeshrabrujuće niska. Ako ste roditelj, možete da zamislite koliko je nemoguće zadržati povez na četvorogodišnjem detetu. U nekim slučajevima se deci ruke stavljaju u longete da bi ih sprečile da strgnu povez. Danas bi mnogi ljudi smatrali takve mere zlostavljanjem deteta.

Problem sa gore opisanim pristupom je u tome što je pasivan i ne angažuje um. U suštini pokušavate da primorate oči da funkcionišu normalno. Ambliopija treba da se leči čim se otkrije. Međutim, u mnogim slučajevima ljudi ne shvataju da koriste samo jedno oko za gledanje. To je veoma postepena promena koja se jedva primećuje. Nažalost, mnogo je odraslih ljudi sa nelečenom ambliopijom.